Alea
https://polja.rs/wp-content/ueploads/2015/12/461-24.pdf
Hodali smo naporedo s prugom kad nam se približi jedan stari teretni voz, te stadosmo i pogledasmo ga. Delovao je kao ona vrste istorije što prolazi uglavnom neopaženo, dizel lokomotiva i stotinu zatvorenih vagona koji se valjaju preko daleke zemlje, te podelismo jedan nemi trenutak poštovanja, Bod i ja, za vremena prošla, granice iščezle, a onda nastavismo dalje, ne razgovarajući ni o čemu posebno, ali shvatajući ponešto. Čuli smo pisak lokomotive dok je voz nestajao u kasnom popodnevu.
Bio je to dan kad smo videli čoveka u kaputu s kapuljačom. Prepirali smo se oko kaputa – loden kaput, anorak, parka.1 To je bilo uobičajeno za nas; uvek smo bili spremni da nađemo nešto oko čega ćemo se takmičiti. Taj čovek se rodio upravo zbog toga da završi u ovom gradu noseći taj kaput. Bio je dobrano ispred nas i polako hodao, stegnutih ruku iza leđa, sićušna figura koja je sad skretala da bi ušla u ulicu sa stambenim zgradama i ne- stala iz vida.
Alea